Humanitarna Organizacija "Branioci Otadžbine" - Graničari sa Košara
Veterán szervezet — támogassa küldetésünket
Veterán szervezet — támogassa küldetésünket
Exkluzív könyvünk a košarai hősökről hamarosan megjelenik. Egyedülálló történetek, hiteles tanúságtételek és események, amelyeket nem szabad elfelejteni.
A „Košare – naša priča” című könyv olyan katonák és parancsnokok vallomásainak gyűjteménye, akik a határvonalat védték 1998/1999 nehéz éveiben. Történeteken, fényképeken és eredeti feljegyzéseken keresztül követhetjük az eseményeket, amelyek a koszovói harcokhoz vezettek – első kézből, a frontvonalról.
A személyes tanúságtételek mellett a könyvben helyet kapnak a háború előtt és alatt készült fotók, újságkivágások, újságírók, rendezők és mindazok írásai, akik évek óta önzetlenül támogatják az igazságért, a túlélőkért és az elesett bajtársakért folytatott küzdelmet.
Veliki Petak 09. april 1999. godine, između 04:30 – 05:00 časova ujutru. Zasedno mesto C3/6, dubinska zaseda sa izlaskom na graničnu liniju sa Albanijom. Samo zasedno mesto bilo je stotinak metara od granične linije. Na ivici šume smo imali par rovova odakle smo imali pogled na graničnu liniju – deo Maja Glave i čistinu koja je vodila do albanske karaule Padež. Noću smo se spuštali u dubinski deo zasede koja se nalazila u šumi 100–150 metara ispod, gde smo postavljali kružnu odbranu (zasedu) pored šatora. Jutro nakon neprospavane noći u zasedi ponestalo nam je vode. Hteli smo da pošaljemo mlađu vojsku po vodu, ali Grubić ih je zaustavio. Pogledasmo u Grubog iznenađeno, a on nam je odgovorio: „Imam neki čudan osećaj. Nešto mi ne da mira. Idem ja po vodu.“ Za njim su krenuli Čkrebo, koji je poneo snajper, i Krivi. Ostatak je ostao na zasednom mestu. Posle nekih dvadesetak minuta vratio se Krivi i rekao da su opazili čoveka sa motorolom blizu granične linije. Nas trojica – vodnik Jaguar (Vasojević), Dražić i Ostojić – krenuli smo sa njim da bi se našli sa Čkrebom i Grubićem, ostavljajući sedmoro ljudi na zasednom mestu. U međuvremenu smo sistemom veze dobili zeleno svetlo iz karaule da ga presretnemo. Predvođeni vodnikom Vasojevićem, nas šestorica peli smo se uzbrdo po nepristupačnom terenu držeći rastojanje od 9–10 metara. Kada smo došli do najviše tačke, počeli su da pucaju po nama. Svi smo zalegli tražeći zaklon i pritom formirali „potkovicu”, upadajući u neprijateljsku formu slova „G”, na obostrano iznenađenje. Kao da su znali gde nam je zasedno mesto. Na čelu potkovice, na tom malom uzvišenju koje mi se činilo u borbi kao planina, bili su vodnik Jaguar, Grubić i Čkrebo, Draža ispod njih levo, a Krivi i Ostoja desno pored jedne ogromne bukve. Šuma je vrvela od neprijatelja stapajući ih sa šumom. Da su teroristi sačekali koji minut da krenemo da se spuštamo, da nisu bili laki na obaraču, verovatno bismo svi bili mrtvi. Mi smo bili iznad njih i samim tim smo imali bolji strateški položaj i preglednost. Većina njih nije uspela da nađe nikakav zaklon, pošto su bili na poluotvorenom napredovanju direktno ispod nas. Počela je opšta pucnjava i galama! Dosta ih je palo u tom prvom „susretu”. Gađali su nas ručnim raketnim bacačem čiji je projektil završio u drvetu pod kosinom iznad nas, a drugi visoko u krošnje drveća. Čkrebo, koji je bio sa snajperom, prvim metkom promašuje šiptara, baca optiku zbog veoma male razdaljine i neutrališe dvojicu sa ručnim raketnim bacačem i mitraljezom koje su nosili. Posle otprilike pola sata razmene žestoke vatre začuo se glas sa njihove strane, kao komanda, i pucnjava je prestala. U vazduhu se osećao miris baruta i dima. Podigavši glavu primetio sam izrešetano drvo bukve na svega desetak santimetara od sebe, iznad udubljenja u zemlji u kome sam našao zaklon. U tom trenutku je Grubi povikao: „Dražo! Ostoja! Opkoljavajte!” Retko ko može da odreaguje kao Grubi i Jaguar, uz Grubićeve povike: „Ajde, ovo smo čekali, levi bataljon, kreni napred! Turci, došao vam je Crni Petak!”, a Jaguar je prihvatio „igru” Grubog i krenuo da viče: „Juriš!“ Tada kreće koncentrisana vatra prema teroristima.
„Gubitak zastave je najsramniji čin za neku vojsku“, kaže Vuković, dok u rukama drži albansku zastavu koju je skinuo sa karaule. Priča o zastavi je sledeća: dešavanja koja su se desila poslednjih nedelja dovela su do zastrašivanja i pada morala kod naše vojske. Kada vidite da vam pretpostavljene komande vezuju ruke, ne dozvoljavaju vam da adekvatno odgovorite na provokacije, kada vam je zabranjeno da preko granične linije pucate, bez obzira što teroristi deluju iz Albanije, jasno je da je morale poljuljan. Nama je bilo zabranjeno da dejstvujemo po teroristima i kad smo ih videli. Dešava se pad morala. Imamo ljudske žrtve, gubitke. I oni su imali dosta gubitaka, ali svejedno, teroristi nastavljaju. Vodnik Šarančić i ja odlučujemo da uradimo nešto što bi povratilo moral vojnika i zastrašilo šiptarske teroriste. Nije bilo unapred planirano ni šta ni kako ni kad, ali u jednom trenutku se dogovaramo. Ja sam bio na položaju 601 Raš Košare u zasedi. On je u tom trenutku bio na karauli. Čujemo se preko sistema veze, i on me pita: „Hajde da se nađemo kod stare karaule.“ Već je bilo oko 22 časa, šuma, ratno stanje, teroristi svuda. Ja sam sa 601 imao kao na dlanu njihovu karaulu Padež u Albaniji, udaljenu vazdušnom linijom oko 500 metara. Znao sam tačno koliko terorista ima na karauli. To nisu bili albanski vojnici, već teroristi u crnim uniformama, naoružani i organizovani od strane zapadnih agenata. Nekoliko puta sam video OEBS-ovo vozilo kod njih, a jednom su mi gotovo ispred nosa provukli teroriste, „mirotvorci“ koji su prevozili bande. Te noći, nakon stradanja naših vojnika pre nekoliko nedelja, sastali smo se Šarančić i ja na ruševinama stare karaule. Dogovor je bio – idemo u izviđanje. Nismo više imali šta da čekamo. Ulazimo na teritoriju Albanije, stižemo nekoliko kilometara u dubinu, izviđamo selo, a zatim odlučujemo da priđemo njihovoj karauli. Prilazimo sa zadnje strane. Karaula je opasana bunkerima iz doba Envera Hodže, u kojima stražari dežuraju. Prilazimo jednom od bunkera i čujemo hrkanje. Odlučujemo da ne eliminišemo stražara, da ne bismo izazvali direktnu osvetu i veće posledice. Ulazimo bliže karauli i odlučujemo da im skinemo zastavu, jer je gubitak zastave po tradiciji najsramniji čin za neku vojsku. Prilazimo objektu ispred njihove karaule, opasanom bodljikavom žicom. Šarančić pokušava da pređe preko krova, ja ga zaustavljam. Iz ležećeg položaja skidam prvi red bodljikave žice. On se provlači ispod, uzima bombe i pušku i prilazi 5–6 metara do ulaznih vrata. Vidimo da je karaula puna terorista. Vrati se nazad i kaže: „Ne mogu da skinem zastavu, vezana je za jarbol.“ Prilazimo ponovo, odlučujemo da je iščupamo. Obojica prilazimo bliže, vrlo oprezno. Jarbol je bio metalni. Povlačimo koliko možemo, uspevamo da ga oborimo, a da ne napravimo buku koja bi ih probudila. Spuštamo jarbol, Šarančić vadi nož, skida zastavu i stavlja je u nedra. Vraćamo se istim putem, prebacujući se iz zaklona u zaklon, sve vreme svesni da bi svaki šum mogao da nas oda. Vraćamo se u Srbiju neprimećeni. Ulazimo u karaulu Košare oko jedan u noć. Vojnike budimo iz sna. Umorni, mokri, iscrpljeni, u početku su ljuti što ih budimo – ali kada smo izvukli zastavu i pokazali je, nastao je takav urlik oduševljenja da se činilo da će krov karaule odleteti. Ova priča je važna zato što su u skorije vreme neki ljudi pokušali da je ospore i prikažu kao neistinutu. Ali ovde sede ljudi koji su tada bili prisutni i svojim očima videli sve. Oni mogu da potvrde svaku moju reč.
I tad se otvorio Pakao... Prvo što mi je palo na pamet bilo je da je počelo da grmi, mada je pre toga dvadesetak minuta bilo lepo vreme. Ali kada je cela zgrada počela da se trese i kada se čuo urlik eksplozija i pucnjave, shvatili smo da se desilo baš ono što smo se potajno nadali da nam se neće desiti. Počeo je napad. Istrčao sam iz kupatila, usput navukao pantalone, košulju samo preko jednog rukava, uskočio u čizme i zgrabio pušku. Repetirao sam, jer nisam znao odakle i ko napada. Posle par trenutaka, kada je metak proleteo između nas u hodniku, videli smo rupe veličine pesnice u zidu koji gleda prema Albaniji. Sa zastavnikom i još nekoliko vojnika nas je bilo svega šestoro u karauli u tom trenutku. Jedini izlaz bile su stepenice sa zadnje strane zgrade, koje su vodile ka liniji gde je ostatak naše vojske držao položaje. Izašli smo iza karaule, leđima naslonjeni na zid, gledali brisani prostor ispred nas koji je trebalo pretrčati da bismo stigli do naših. Napad nije jenjavao – naprotiv, bio je sve jači. U isto vreme napadnuta su zasedna mesta i sama karaula. Po prvi put u životu video sam nebo preko dana koje nije plavo, već žuto od kiše metaka koji su leteli oko i iznad nas. Videli smo svetleće žute linije, kao pruge koje presecaju nebo – razni kalibri, razne debljine, gusto isprepletani. Napad je bio toliko silovit da nije bilo vremena za strah. Sve se odvijalo prebrzo da bismo stigli da razmišljamo. Oko nas su padali parčići crepova sa krova koje su pogađali meci. Zaklona nije bilo – ispred nas teren za košarku, pa teren za fudbal, kompletno izložen i ogoljen. Nismo imali vremena da uzimamo dodatnu opremu. Prednja fasada karaule već je bila razbušena od metaka. Na nama: čizme, pantalone, košulja, puška i dva okvira municije. Stisli smo oružje još jače. Zavezao sam čizme, pogledali smo se, prekrstili i krenuli u trk. Najlogičnije bi bilo trčati cik–cak, da nas teže pogode, ali ovde je bilo toliko metaka u vazduhu da bi takvo kretanje samo povećalo šansu da naletimo na neki od njih. Beton je prštao oko nas, čuli smo specifičan zvižduk metaka kako paraju vazduh – zvuk koji se ne zaboravlja. Svesni da svakog trenutka metak može da nas pogodi, da ubije ili osakati za ceo život, nastavili smo da trčimo ka jedinom zaklonu koji smo mogli da dohvatimo. Hteli smo bar da stignemo do mesta odakle možemo da uzvratimo vatru, da skupo prodamo svoje živote i pokažemo da i mi imamo zube, da ne damo ni parče ove zemlje bez borbe. I, hvala Bogu, stigli smo do male zgrade – magacina, koji se nalazio između karaule i prvih rovova. Odande nije bilo pravog pogleda na napadače, jer je paljba dolazila sa vrha brda, ali smo bar imali tren da dođemo sebi. Još stotinak metara morali smo da pretrčimo da bismo došli do rovova naših minobacača. Ponovo brisani prostor, ponovo trk pod kišom metaka. Uspeli smo da stignemo do okruglog rova među minobacačlije. Prvo što sam uradio bilo je da pretražim sebe – nigde povrede. Zatim pogledom potražio drugove. Jedan po jedan, svi su izlazili iz dima i prašine. Svi smo stigli do rovova – živi.
A könyv jelenleg a végső szerkesztési fázisban van, és hamarosan megrendelhető lesz.